Citiram

U nedostatku inspiracije, okrećem se onima koji su je imali . Neke od sledećih citata sam sama izvadila i prepisala na papiriće gde stignem ili ukucala u mobini telefon. Tu su možda sigurniji nego na papirićima, lako ih izgubim. Neke sam ipak našla a internetu, jer očigledno, nisam pročitala dovoljno knjiga da bih ovo uradila bez tuđe pomoći.

P.S. Ništa nisam htela da postignem ovakvim redosledom citata.

Borislav Pekić, Besnilo

Priznajem: vise od svega strahujem od besmisla.

Ono sto je vazno u nasem zivotu desava se uglavnom u nasem odsustvu.

Da biste shvatili jedan jedini zivot, morate progutati ceo svet.

Niko se ne moze suociti s ovim svetom stalno otvorenih ociju.

Rabindrant Tagore, Gradinar

Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći;

 ali se ne usuđujem,strahujući da bi mogla posumnjati u njih.

Zato ih oblačim u neistinu, i govorim suprotno onome što mislim.

Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čarls Bukovski, Izabrane pesme

Čudo najkraće traje...

Bilo je kao nešto što možemo da podignemo,

držimo, gledamo i onda se smejemo zbog toga.

Bilo je duboko i svetlo i visoko.

Primaklo se tako blizu ludila.

Branko Ćopić,

Pismo Ziji Dizareviću

Umnožavaju se po svijetu crni konji i crni konjanici, noćni i dnevni vampiri, a ja sjedim nad svojm rukopisima i pričam o jednoj bašti sljezove boje, o dobrim starcima i zanesenim djecačima. Gnjuram se u dim rata i nalazim surove bojovnike: golubljeg srca. Prije nego što me odvedu, žurim da ispričam bajku o ljudima. Njeno su mi sjeme posijalu u srce još u djetinjstvu i ono bez prestanka niče, cvjeta i obnavlja se. Pržile su ga mnoge strahote kroz koje sam prolazio, ali korijen je ostajao, životvoran i neuništiv, i pod sunce ponovo isturao svoju nejačku zelenu klicu, svoj barjak. Ruši se na njega oklop tenkova, a štitio ga i sačuvao prijateljski povijen ljudski dlan.

Dani crvenog sljeza, Potopljeno detinjstvo

‎Pod tom smirenom razlivenom vodom ćutalo je njegovo djetinjstvo sa svim svojim tajnama, nestašlucima i neponovljivim čarima. Ćutalo je u dobro čuvanoj rodnoj kolijevci zavičaja, kroz koji više neće mesti glasne oluje, rušilački vjetrovi, niti će ga prekrajati i mijenjati ravnodušni starci. Potopljen kao i svaka prošlost, zavičaj će živjeti svojim životom nijeme sjenke i za vedra, sunčana dana, on će se vjerovatno čak i nazirati u bistroj, mirnoj vodi jezera…

Branislav Nušić, Svet,

Toma: E pa, dobro! Dakle, opet će svet kazati... opet se mora sa svetom! Hodi, hodi, svete... Udji, udji u skrovište moje sreće; udji, upravljaj, naredjuj, čeprkaj, razrivaj! Dodji, dodji, svete! Evo ima jedna kuća, u kojoj se srećno i mirno živi; ostavi, svete, svoje brige, pa dodji! Tudjom je kućom lakše upravljati no svojom, tudju je brigu lakše brinuti no svoju; dodji, naredjuj, rasporedjuj, upravljaj...

Đakomo Kazanova, Dvoboj

Istinski prijatelj ne ume da uradi ništa drugo osim da potpuno udovolji svome prijatelju, i smatra da je ružno sve ono što bi se nekome drugom učinilo da je bolje učiniti drugačije. Istinski prijatelj je veličanstven u stvarima u kojima korist ili slava ne dozvoljavaju da se govori otvoreno. Sasvim je lako objasniti mu i staviti do znanja ono što čovek ne želi da mu pokaže, ni da mu kaže, a on se zbog te uzdržanosti ne vredja, niti se manje usrdno trudi nego što bi se trudio da je njegov prijatelj bio potpuno otvoren i pouzdao se u njegovu diskreciju. Istinski prijatelj, ukratko, ne može biti zadovoljan sobom ukoliko ne zadovolji onoga za koga treba nešto da uradi, i nema od toga druge koristi osim koristi prijatelja zbog kojeg sve to čini.

Jovan Dučić, Jutra sa Leutara

Samo udubljivanjem u svoju ličnost, čovek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe naš urodjeni mračni strah od života. Što čovek duže vremena živi u društvu, on sve više živi u strahu; i osamiti se, to znači u mnogom pogledu, lečiti se od straha. Usamljen čovek je jedini čovek oslobodjen. I samoća je jedino mesto gde se ne strahuje.

Momo Kapor, Una

Je li to sve što ostaje posle ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje?
Telefonski broj koji lagano bledi u pamćenju?
Čaše sa ugraviranim monogramima, ukradene u “Esplanadi”.
Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u te dve čaše i da crte budu na istoj visini.
Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod znaka “?” i začudjen pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.
Posle ljubavi ostaje rečenica: “Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…” I: – “Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona”.
I neki brojevi hotelskih soba u kojima smo spavali, ostaju posle ljubavi.
...
Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikog u blizini. Fotografije snimljene u automatu; taksisti koji nas nikada nisu voleli (“Hvala što ne pušite!” – a pušili smo), i cvećarke koje jesu.
Posle ljubavi ostaje povredjena sujeta.
Metalni ukus promašenosti na usnama.
Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.
Posle ljubavi ne ostaje ništa.

Miloš Crnjanski, Roman o Londonu

Nekad su se u staroj, obesnoj, Engleskoj, ljudi delili po flašama koje ispijaju, redovno, svakog dana. Zvali su se: jednoflaša, dvoflaša, troflaša.

Pitam se, po ovom principu, kako bi se danas zvali.


A ima i ovoga :)