четвртак, 24. новембар 2011.

"PEOPLE ARE FRAGILE THINGS, you should know by now.."

Be careful what you put them through...




Dočeka me sa širokim osmehom i odmah mi popravi dan. Kako joj uspeva? Pored svih problema, osmeh na licu, uvek srećna i raspoložena. Jednom sam je pitala odakle joj tolika energija i gde čupa sve te razoge za sreću kad je, budimo realni, sve naopačke i ništa nije kako treba. Pogledala me kao da sam luda i razvukla usne u osmeh, namignula i rekla: "Lep dan danas, nikad ne znaš šta te čeka na kraju dana". Znam, sve što i na početku. Ali nisam joj to rekla, nekako mi bilo žao da upadam u raspravu o životu sa njom. Uvek izgubim.
Skuvala je kafu i sela. Pita šta ima novo. Kao i uvek- sve po starom- problemi, loši ljudi... A kod nje?? Ostavio je dečko, posle dve godine, eeeej dve godine!! I to mi tek onako provuče kroz priču, kao da to nije bitno. Pogledam je i pitam šta će sad.
"Kako šta ću, nastavljam dalje, naravno. On je čovek mog života, i samo zato postojim na svetu- da ga volim".
Ovaj put kez.
Sad sam se već zabrinula, nije normalna, da priča tako o njemu i raskidu, i pri tom da se kezi. Ne, jednostavno nije. Ridanje je primerenije.
Pročita moje misli i nastavi dalje, naravno sa osmehom.
"Ne gledaj me tako, ne razumeš". Naravno da ne razumem. "Znaš, nije sve u tome da budeš sa tom osobom. Okej, većinu vremena jeste, ali postoji i onaj mali deo tebe koji je srećan samo zato što on postoji. Ne mora da bude tu, sama ta činjenica o njegovom postojanju uopšte, čini život mnooogo lepšim. Razumeš? Kao da je na jednoj strani sve ružno na svetu, a na drugoj strani on, preteći da preokrene situaciju u svoju korist".
Divno je to sve, ali šta ti imaš od toga? Kako možeš toliiko da voliš?
"Kako ti ne možeš? Zato smo stvoreni".

















Čuvaj ljude koje voliš.

недеља, 2. октобар 2011.

Odrasti ili ne odrasti, pitanje je sad...


"Odrasla si, možes sama". Ne, mama, ne mogu. I neću. Porasla sam. Preko 1,75m. Mnogo je to. I različito od "odrasla".
Zašto, dok smo mlađi, želimo što pre da odrastemo? 
Zato što nismo svesni obaveza, odgovornosti, problema, tuge, izdaja, prevara i razočarenja koje taj glagol sa sobom nosi. A kada shvatimo o čemu se radi, kada iskusimo samo delić onoga što nas čeka daleko od mamine suknje, već je kasno- odrasli smo. Nažalost. Onda pokušavamo na sve načine da zaustavimo i vratimo vreme pa otuda i gomila nesrećnih ljudi koji su upravo shvatili da se protiv vremena ništa ne može.
Nije lepo biti odrastao. Nemaš na koga da svališ krivicu. Sem na sudbinu, naravno. Ona je uvek pogodna za to.
Nekažnjena ubistva, pogažen ponos, oduzeta svetinja, nepravda i sve duži red za besplatno parče hleba, teške reči i još gora dela brišu bezbižnost u detinjstvu mnoge dece. Srećom, moja je ostala sačuvana u leksikonima i spomenarima, začinjena ponekom svađom mame i tate tek da se ne opustim previše u izmišljenom svetu u kome je sve savršeno. Najveći problem tog doba bio je- da li će biti čudno ako devojčici koju sam sama nacrtala obojim kosu u zeleno. "Bože, naravno da hoće, svi znaju da devojčice imaju crnu, žutu ili braon kosu!". Hm, nije čudno. I obojim je. I u zeleno, i sa roze pramenovima, baš onako kako hoću. I baš me briga što je smešno. Ništa joj ne fali, mojih ruku delo. I to je pre bilo dovoljno da budem srećna. Probaću to i sad. Ne da bojim devojčicama kosu u zeleno, već da radim stvari onako kako hoću, ali da pazim da ne naškodim drugima. Toliko sam naučila.
Neću da odrastem. A neću više ni da rastem. Taman sam.

понедељак, 25. јул 2011.

Realnost- surova borba ili ružičasta izmaglica?

SRBIJA je strašna država, a narod je po mnogo čemu specifičan. U poslednje vreme se čini da sve one stvari, koje su naše bake i prabake pokušavale da uguše u nama, moderan svet ohrabruje i ceni- materijalizam, aroganciju i nedostatak poštovanja. Neke stvari se ne menjaju, ali zato je na neke druge vrlo lako uticati.
Srbi nikada nisu dovoljno lepi, ali su zato pametniji od drugih. Pamet i umeće u krevetu kod Srba se nikada ne dovode u pitanje- uvek smo iznad proseka, ali dovoljno galantni i požrtvovani da damo savete svima kojima je to potrebno uz neizbežan pogled sa visine.
Zapadnjačka izopačenost pružila je pipke i do Srbije, uprkos razdaljini od 9, 10 godina koliko je po poslednjim procenama analitičara i još nekih stručnjaka potrebno Srbiji da uđe u EU. Ponekad pomislim da je izolacija možda bolje rešenje, tada bi bile sačuvane naše tako divne osobenosti, koje se sada mogu naći na marginama srpskog naroda poput plemenitosti, poštenja, skromnosti itd. Nestali su vitezovi, džentlmeni, junaci i ustupili mesto kukavicama, tvrdicama i bednim, spolja savršenim- iznutra trulim nakazama. 
Naravno, u svakom žitu ima kukolja, ali današnja situacija je takva da je primerenije reći "par zrna žita u kukolju". Obraz- đon. Svejedno da li đon srpskih opanaka ili najnovijih Gučijevih cipelica- obrazi se podjednako kaljaju i na neasfaltiranoj srpskoj džadi i na vrelom asfaltu svetskih metropola.
Zaključak: vratite ponos, moral srednjeg veka u moderan kompjuterizovan svet onoliko koliko je potrebno ljudima da se sete ko su i da prežive ono što nas tišti, a što je Meša Selimović savršeno prepoznao kao život: "nestašica, skupoća, strah, velike i male nepravde, prazna obećanja, puste godine, iznevjerene želje, suviše česte noći, rane starosti, male ljubavi, velike mržnje, nesigurnosti, poniženja, sav onaj jad što se zove život".