Srela sam staru drugaricu. Jedva sam je prepoznala. Dugo se nismo videle, ni čule. Da budem iskrena i sama sam je malo izbegavala, jer mi je nekako uvek svojim teškim priznanjima o još težem životu kvarila raspoloženje. A sad... Čak ni na svoju senku ne liči, verujem da i samu sebe teško prepozna u ogledalu. Toliko je tužna.
"Ništa više nije kao pre. Nekada smo bili srećni. Porodica i prijatelji, ih pa šta će ti više... Redovna okupljanja- mamina, tatina familija, porodični prijatelji, komšije- uvek je bilo nekog kod nas ili smo mi išli negde. Ako se ide tatinoj familiji, u povratku se obavezno svrati i kod maminih. Šta je tad predstavljao koji sat vožnje više? Kao da smo imali sve vreme ovog sveta. Nigde nismo žurili i svuda smo stizali. Nismo imali puno, ali smo imali dovoljno. Dovoljno za sreću. Bez zahteva za skupe cipele i putovanja, specijalne preparate i masaže. Mi smo imale igračke, dve pune kutije kockica i preeeviše barbika, medvedića, zečića, kučića i ostalih -ića.Skoro uvek jeli smo zajedno, onako porodično. A nedelja... Najlepši dan. Svi pričaju kako ne vole nedelju, ali ja je nekako i dalje volim. Ostala je mi u divnom sećanju, svakosedmični praznik. Mama i tata ustajali su kasnije, a tata je za promenu taj dan kuvao kafu mami i nekad joj donosio u krevet. Doručak bi nam takođe on zbrdazdolisao, ali nismo se nikad žalile. Sreća, mama kuva ručak. A ona bi se smejala i pričala kako će jednom svaki dan biti nedelja, pa ćemo tad biti neprestano zajedno. I radićemo šta god hoćemo.
Praznike, krsnu slavu, Božić i da ne spominjem. Mislim da se niko nije radovao Božiću kao ja. Pijukanje ispod babinog velikog stola, svečani doručak i osmeh na svakom licu.
A sad. Ni mrva od toga kao da nije ostala. Ja se još nekako i smejem, a ostali prave čudne grimase, čisto iz kulture. Ne živi se, preživljava se. Teško. To me najviše i boli. Ja ću se nekako, nadam se kroz životi izvući. Nikada neću prestati da se nadam sreći. A oni su valjda svesni da su iskusili sreću, pa sad pod stare dane i ne pomišljaju na nju. Imali su je, a sad ništa. Dan za danom prolazi, i svaki je isti. Boli me, shvati, da ih gledam kako se muče, izgubljeni u raspršenoj ljubavi, oštećenoj porodici, opterećeni bolesnim kičmama. Ne mogu da im pomognem. Moj mladalački optimizam nije dovoljan. Svi moji pokušaji da ih pojedinačno izvučem iz melanholije u koju su zapali, završe se tužnim pogledom i prećutnim izgovorom - 'mala si ti još, ne znaš šta je Život'. Odustanem svaki put, i kažem sebi- biće bolje, samo treba da se nadam i da verujem. A kako?"
Ostajem zapanjena pred takvom ispovešću. Odlazim, pod izgovorom da imam obaveze, čekaju me, kasnim. Ne želim da razmišljam o tome. Smeta mi. Narušava moj virtuelni svet gde je sve baš onako lepo kako ja želim. Kad zamaknem za ćošak još više ubrzavam korak i brišem susret. Ne treba mi to, sebična sam i verovaću da je sve super i da će biti još bolje. Svi smo srećni i ništa nam ne fali. Da li?
Нема коментара:
Постави коментар