U nedostatku inspiracije, okrećem se
onima koji su je imali . Neke od sledećih citata sam sama izvadila i prepisala
na papiriće gde stignem ili ukucala u mobini telefon. Tu su možda sigurniji
nego na papirićima, lako ih izgubim. Neke sam ipak našla a internetu, jer
očigledno, nisam pročitala dovoljno knjiga da bih ovo uradila bez tuđe pomoći.
P.S. Ništa nisam htela da postignem
ovakvim redosledom citata.
Borislav Pekić, Besnilo
Priznajem: vise od svega strahujem
od besmisla.
Ono sto je vazno u nasem zivotu
desava se uglavnom u nasem odsustvu.
Da biste shvatili jedan jedini
zivot, morate progutati ceo svet.
Niko se ne moze suociti s ovim
svetom stalno otvorenih ociju.
Rabindrant Tagore, Gradinar
Čeznem da ti kažem najvernije reči
koje ti imam reći;
ali se ne usuđujem,strahujući
da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu, i
govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup,
strahujući da bi to mogla ti učiniti.
Čarls Bukovski, Izabrane pesme
Čudo najkraće traje...
Bilo je kao nešto što možemo da
podignemo,
držimo, gledamo i onda se smejemo
zbog toga.
Bilo je duboko i svetlo i visoko.
Primaklo se tako blizu ludila.
Branko Ćopić,
Pismo Ziji Dizareviću
Umnožavaju se po svijetu crni konji
i crni konjanici, noćni i dnevni vampiri, a ja sjedim nad svojm rukopisima i
pričam o jednoj bašti sljezove boje, o dobrim starcima i zanesenim djecačima.
Gnjuram se u dim rata i nalazim surove bojovnike: golubljeg srca. Prije nego
što me odvedu, žurim da ispričam bajku o ljudima. Njeno su mi sjeme posijalu u
srce još u djetinjstvu i ono bez prestanka niče, cvjeta i obnavlja se. Pržile
su ga mnoge strahote kroz koje sam prolazio, ali korijen je ostajao, životvoran
i neuništiv, i pod sunce ponovo isturao svoju nejačku zelenu klicu, svoj
barjak. Ruši se na njega oklop tenkova, a štitio ga i sačuvao prijateljski
povijen ljudski dlan.
Dani crvenog sljeza, Potopljeno detinjstvo
Pod tom smirenom razlivenom vodom
ćutalo je njegovo djetinjstvo sa svim svojim tajnama, nestašlucima i
neponovljivim čarima. Ćutalo je u dobro čuvanoj rodnoj kolijevci zavičaja, kroz
koji više neće mesti glasne oluje, rušilački vjetrovi, niti će ga prekrajati i
mijenjati ravnodušni starci. Potopljen kao i svaka prošlost, zavičaj će živjeti
svojim životom nijeme sjenke i za vedra, sunčana dana, on će se vjerovatno čak
i nazirati u bistroj, mirnoj vodi jezera…
Branislav Nušić, Svet,
Toma: E pa, dobro! Dakle, opet će
svet kazati... opet se mora sa svetom! Hodi, hodi, svete... Udji, udji u
skrovište moje sreće; udji, upravljaj, naredjuj, čeprkaj, razrivaj! Dodji,
dodji, svete! Evo ima jedna kuća, u kojoj se srećno i mirno živi; ostavi,
svete, svoje brige, pa dodji! Tudjom je kućom lakše upravljati no svojom, tudju
je brigu lakše brinuti no svoju; dodji, naredjuj, rasporedjuj, upravljaj...
Đakomo Kazanova, Dvoboj
Istinski prijatelj ne ume da uradi
ništa drugo osim da potpuno udovolji svome prijatelju, i smatra da je ružno sve
ono što bi se nekome drugom učinilo da je bolje učiniti drugačije. Istinski
prijatelj je veličanstven u stvarima u kojima korist ili slava ne dozvoljavaju
da se govori otvoreno. Sasvim je lako objasniti mu i staviti do znanja ono što
čovek ne želi da mu pokaže, ni da mu kaže, a on se zbog te uzdržanosti ne
vredja, niti se manje usrdno trudi nego što bi se trudio da je njegov prijatelj
bio potpuno otvoren i pouzdao se u njegovu diskreciju. Istinski prijatelj,
ukratko, ne može biti zadovoljan sobom ukoliko ne zadovolji onoga za koga treba
nešto da uradi, i nema od toga druge koristi osim koristi prijatelja zbog kojeg
sve to čini.
Jovan Dučić, Jutra sa Leutara
Samo udubljivanjem u svoju ličnost,
čovek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema
stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe naš urodjeni mračni strah od
života. Što čovek duže vremena živi u društvu, on sve više živi u strahu; i
osamiti se, to znači u mnogom pogledu, lečiti se od straha. Usamljen čovek je
jedini čovek oslobodjen. I samoća je jedino mesto gde se ne strahuje.
Momo Kapor, Una
Je li to sve što ostaje posle
ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje?
Telefonski broj koji lagano bledi u pamćenju?
Čaše sa ugraviranim monogramima, ukradene u “Esplanadi”.
Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u te dve čaše i da crte budu
na istoj visini.
Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod znaka “?” i začudjen pogled starog
kelnera što nas vidi sa drugima.
Posle ljubavi ostaje rečenica: “Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…” I: –
“Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona”.
I neki brojevi hotelskih soba u kojima smo spavali, ostaju posle ljubavi.
...
Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno,
mada nema nikog u blizini. Fotografije snimljene u automatu; taksisti koji nas
nikada nisu voleli (“Hvala što ne pušite!” – a pušili smo), i cvećarke koje
jesu.
Posle ljubavi ostaje povredjena sujeta.
Metalni ukus promašenosti na usnama.
Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.
Posle ljubavi ne ostaje ništa.
Miloš Crnjanski, Roman o Londonu
Nekad su se u staroj, obesnoj,
Engleskoj, ljudi delili po flašama koje ispijaju, redovno, svakog dana. Zvali
su se: jednoflaša, dvoflaša, troflaša.
Pitam se, po ovom principu, kako bi se danas zvali.
A ima i ovoga :)