Ja sam ponoć

Sama sam na putu. Oko mene pustoš. Ja sam ponoć. Samo malo kasnim ovaj put.

Čekaš me.

Ne znaš da je tvoje čekanje ovoga puta uzalud. Ovoga puta nisi ti na redu. Večeras je beskraj na redu. Samo hodam i ne osvrćem se. Odjednom shvatam da sam bosa, nije važno... Ništa više nije važno... Hodam i dalje... Počinjem da pevam, o da sada zaista delujem kao da sam luda. Ali nije me briga. Trudim se da izbegnem mračni kutak svoje svesti, ali ipak... Osećam nešto, osećam da idem u tom pravcu, suprotnom od tebe. Nije mi važno, palim cigaretu u hodu. Vetar se poigrava mojom haljinom, osećam se slobodno. Stajem i počnjem da se okrećem u krug...

Iznova i iznova... Ja sam ponoć, ne mogu mi ništa... Udišem dim duboko, i konačno se osećam kao ja. Ja sam ponoć, slobodna sam. Nastavljam dalje, bez cilja...

Život je odjednom previše sladak, Između nas je bezdan, nema ništa, a opet.... Mrak tvog uma nikad neće izbledeti, a noć je bez ponoći teška. Navikni se. Jer,

ja sam ponoć, slobodna sam.

Another love

Bih ja, kad bi

Hajmo redom,
svi mi imamo nešto što bismo. Volim da kažem Kad bi baba imala mitraljez bila bi deda. Ništa dvosmisleno, mislim bukvalno. Bez perveznih konotacija, molim.

Ovo gore navedeno samo malo ima veze s onim o čemu zapravi želim da pišem. Sujeta. Oh ta divna ljudska osobina. A opet tako odvratna. Svi smo taoci sopstvene sujete, bez izuzetka.
U moru pisanja gluposti, pronađem sebe kako ništa drugo i ne znam da napišem. A da nije podilaženje svačijem ukusu. Iz razloga zvanog ja-znam-najbolje skloni smo odrediti određene naklonosti i težnje kao loše i odbaciti svaku mogućnost naknadnog razmatranja. Samo moje je pravo, razume se. Podsticanje liberalizma u smislu prihvatanja različitosti i ne odbacivanja društveno neprihvatljivih shvatanja (mada, ko odlučuje šta je društveno prihavtljivo, a šta nije) navodno nije nešto što se mora isticati. Jer se smatra da je u demokratskim društvima (kakva su, jelte, sva današnja društva po defiiniciji) svaka različitost i pluralizam mišljenja dozvoljen, tačnije pluralizam svega, pa i partnera. Ali sve dok je to tako, nismo li prikriveni licimeri koji vole različitost, a zapravo sve ono što se kosi sa našim shvatanjima o dobrom, lepom , prijatnom počevši od vrste muzike do stila oblačenja, osuđujemo i automatski označavamo vlasnika nama neprijatnih stavova o bilo čemu kao NE, veliko NE.

Hajde, sad reći ćete, pa tvoji izbori govore dovoljno o tebi. Naravno da je tako. Izbor uvek postoji, isto tako kao što sudbina ne postoji. (Čvrsto verovanje da je sudbina, usud, destini, kako god kome drago jedna gadna izmišljotina učvrstilo se u mom umu tokom poslednjih nekoliko godina. Šta je sudbina, opet kažem, ako ne izgovor za nesposobnost?) Svaki izbor ima svoju posledicu, a mali su ljudi koji nakon jednog lošeg izbora stoje i trpe ono što su SAMI izabrali. Iz mog iskustva, to su oni  koji su najviše pogođeni sujetom, koji ne mogu priznati sopstvenu grešku. No, kakve to veze ima sa bilo čim, kad će se uvek naći jedan pametan koji će ti prići, pružiti ti ruku i povesti te na pravi put, jer si ti dobar čovek iako ti je dugo trebalo da priznaš grešku (jer si sujetan), a on će ti pomoći. Jer on nije. Ali ipak, zna najbolje.

No, kad bi baba bila manje sujetna, pitala bi dedu da joj pozajmi malo mitraljez. Ali nije. Tako da će uvek ostati baba.

Citiram

U nedostatku inspiracije, okrećem se onima koji su je imali . Neke od sledećih citata sam sama izvadila i prepisala na papiriće gde stignem ili ukucala u mobini telefon. Tu su možda sigurniji nego na papirićima, lako ih izgubim. Neke sam ipak našla a internetu, jer očigledno, nisam pročitala dovoljno knjiga da bih ovo uradila bez tuđe pomoći.

P.S. Ništa nisam htela da postignem ovakvim redosledom citata.

Borislav Pekić, Besnilo

Priznajem: vise od svega strahujem od besmisla.

Ono sto je vazno u nasem zivotu desava se uglavnom u nasem odsustvu.

Da biste shvatili jedan jedini zivot, morate progutati ceo svet.

Niko se ne moze suociti s ovim svetom stalno otvorenih ociju.

Rabindrant Tagore, Gradinar

Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći;

 ali se ne usuđujem,strahujući da bi mogla posumnjati u njih.

Zato ih oblačim u neistinu, i govorim suprotno onome što mislim.

Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čarls Bukovski, Izabrane pesme

Čudo najkraće traje...

Bilo je kao nešto što možemo da podignemo,

držimo, gledamo i onda se smejemo zbog toga.

Bilo je duboko i svetlo i visoko.

Primaklo se tako blizu ludila.

Branko Ćopić,

Pismo Ziji Dizareviću

Umnožavaju se po svijetu crni konji i crni konjanici, noćni i dnevni vampiri, a ja sjedim nad svojm rukopisima i pričam o jednoj bašti sljezove boje, o dobrim starcima i zanesenim djecačima. Gnjuram se u dim rata i nalazim surove bojovnike: golubljeg srca. Prije nego što me odvedu, žurim da ispričam bajku o ljudima. Njeno su mi sjeme posijalu u srce još u djetinjstvu i ono bez prestanka niče, cvjeta i obnavlja se. Pržile su ga mnoge strahote kroz koje sam prolazio, ali korijen je ostajao, životvoran i neuništiv, i pod sunce ponovo isturao svoju nejačku zelenu klicu, svoj barjak. Ruši se na njega oklop tenkova, a štitio ga i sačuvao prijateljski povijen ljudski dlan.

Dani crvenog sljeza, Potopljeno detinjstvo

‎Pod tom smirenom razlivenom vodom ćutalo je njegovo djetinjstvo sa svim svojim tajnama, nestašlucima i neponovljivim čarima. Ćutalo je u dobro čuvanoj rodnoj kolijevci zavičaja, kroz koji više neće mesti glasne oluje, rušilački vjetrovi, niti će ga prekrajati i mijenjati ravnodušni starci. Potopljen kao i svaka prošlost, zavičaj će živjeti svojim životom nijeme sjenke i za vedra, sunčana dana, on će se vjerovatno čak i nazirati u bistroj, mirnoj vodi jezera…

Branislav Nušić, Svet,

Toma: E pa, dobro! Dakle, opet će svet kazati... opet se mora sa svetom! Hodi, hodi, svete... Udji, udji u skrovište moje sreće; udji, upravljaj, naredjuj, čeprkaj, razrivaj! Dodji, dodji, svete! Evo ima jedna kuća, u kojoj se srećno i mirno živi; ostavi, svete, svoje brige, pa dodji! Tudjom je kućom lakše upravljati no svojom, tudju je brigu lakše brinuti no svoju; dodji, naredjuj, rasporedjuj, upravljaj...

Đakomo Kazanova, Dvoboj

Istinski prijatelj ne ume da uradi ništa drugo osim da potpuno udovolji svome prijatelju, i smatra da je ružno sve ono što bi se nekome drugom učinilo da je bolje učiniti drugačije. Istinski prijatelj je veličanstven u stvarima u kojima korist ili slava ne dozvoljavaju da se govori otvoreno. Sasvim je lako objasniti mu i staviti do znanja ono što čovek ne želi da mu pokaže, ni da mu kaže, a on se zbog te uzdržanosti ne vredja, niti se manje usrdno trudi nego što bi se trudio da je njegov prijatelj bio potpuno otvoren i pouzdao se u njegovu diskreciju. Istinski prijatelj, ukratko, ne može biti zadovoljan sobom ukoliko ne zadovolji onoga za koga treba nešto da uradi, i nema od toga druge koristi osim koristi prijatelja zbog kojeg sve to čini.

Jovan Dučić, Jutra sa Leutara

Samo udubljivanjem u svoju ličnost, čovek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe naš urodjeni mračni strah od života. Što čovek duže vremena živi u društvu, on sve više živi u strahu; i osamiti se, to znači u mnogom pogledu, lečiti se od straha. Usamljen čovek je jedini čovek oslobodjen. I samoća je jedino mesto gde se ne strahuje.

Momo Kapor, Una

Je li to sve što ostaje posle ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje?
Telefonski broj koji lagano bledi u pamćenju?
Čaše sa ugraviranim monogramima, ukradene u “Esplanadi”.
Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u te dve čaše i da crte budu na istoj visini.
Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod znaka “?” i začudjen pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.
Posle ljubavi ostaje rečenica: “Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…” I: – “Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona”.
I neki brojevi hotelskih soba u kojima smo spavali, ostaju posle ljubavi.
...
Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikog u blizini. Fotografije snimljene u automatu; taksisti koji nas nikada nisu voleli (“Hvala što ne pušite!” – a pušili smo), i cvećarke koje jesu.
Posle ljubavi ostaje povredjena sujeta.
Metalni ukus promašenosti na usnama.
Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.
Posle ljubavi ne ostaje ništa.

Miloš Crnjanski, Roman o Londonu

Nekad su se u staroj, obesnoj, Engleskoj, ljudi delili po flašama koje ispijaju, redovno, svakog dana. Zvali su se: jednoflaša, dvoflaša, troflaša.

Pitam se, po ovom principu, kako bi se danas zvali.


A ima i ovoga :)

Srpski ratnik

Šta se dešava sa svetom? U kom pravcu idemo?

Šta se desilo sa ljudskošću? Pitam ja vas. Vas koji živite u svom fazonu, vas koji mrzite. Mrzite bilo šta na svetu. Način života, stil oblačenja, izbor muzike. Osobu. Osobu koju i ne poznajete. Koja vam smeta samo zato što je  pa, živa. Skrivate se iza primitizma, lažnog patriotizma, samoproklamovane više vizije života, u kome nije okej čitati knjige, nije normalno biti pacifista, nije normalno biti normalan.

Važan je go mišić. Knjige služe za potpalu. Ljudi da se tuku.

Otkad fejsbuk služi za opravdavanje. Svi ste vi pametni, najpametniji, a policija je glupa. Ma da li je? IQ visok ,srce veliko i ljubav za brata. Pa čik stani mi na crtu. Zdrav život plus neki vitamin.

Hej Srbijo. Jadni su tvoji stubovi. Mladi, nabildovani momci, puni besa na šta? Na sistem? Na pedere, mamine uštirkane sinove, na kurve? Mrzite ceo svet, a nemate pojma šta ta reč znači.

Pitam ja vas, da li imate razloga za mržnju?

Ne postoji NIJEDAN razlog za mržnju. Kako ćete sebe opravdati?

Tučete nedužne zbog toga što su vas čuknuli u prolazu, devojku jer je pogledala drugog, isfeminiziranog nedužnog dečka sa naočarima. Vatreni ste navijači, a nemate pojma šta je sport. Pišete memoare u kojima navodite ko sve  ima, a ko nema muda, koga ste sve razblili, ko je brat, a ko nije. Krimi rad. Jako ste bitni i važni, omaklo se, tukli ste i zaneli se, pa ste ubili nekog. Nije do vas, desilo se...

Zatvor nije mesto za vas. Psihijatrijska bolnica jeste.

(Samo)Analiza

Dođeš do jednog mesta u životu. Kako tako, ali ipak stigneš. I šta onda? Šta ako ti se ne svidi cilj? Ako se ne svidiš sam sebi, osoba u koju si izrastao? A to je arogantno, tvrdoglavo, bezdušno, nezahvalno, brbljivo stvorenje, koje ne može da čuva tajnu. A kome prijatelji veruju. Kako sad reći svim tim ljudima da veliki deo onoga što su mi za dvadeset godina rekli, u poverenju, samo meni, nije ostalo samo kod mene? Pravo pitanje je, da li su bili svesni da ne umem da zadržim ništa za sebe? Ako jesu, onda im puno hvala jer me u tom slučaju ipak vole, pa laskaju mom egu tako što me ubeđuju da i dalje veruju da su njihove tajne sigurne kod mene. U mom zbrkanom mozgu. Koji ničemu ne posvećuje dovoljno pažnje, kao da bih ja to htela. Rekla bih da sam i sebična, ali u moju odbranu- ništa ne zadržavam za sebe, pa me to valjda čini manje sebičnom. Ali ne volim da delim. Ne, nikako. Samo pamet okolo, i to onima za koje procenim da im fali. A to su, već dugi niz godina, svi oko mene.
Mada, postoje neke stvari o kojima ne pričam. Pored onoga kako je težak teret pameti i savršenosti. Haha. Ponovo to radim. Verujem ljudima. Verujem da će sami znati kako da se ophode prema meni, čak i kada ja sama ne znam kako. Ne kažem uvek ono što mislim. Verujem da će ljudi znati kako se osećam. Ne kažem da sam tužna. Mislim se, primetiće. Nekad i kažem, ali ne kad je stvarno bitno. Pa se naljutim (ali ni to ne pokažem) što niko nije primetio. Kad mi dođe dan da želim nešto drugo. Kad mislim da sam juče bila srećnija  nego što ću biti sutra. Srećom, to me brzo prođe. Kako i da ne prođe, kad sam okružena divnim, divnim i divnijim ljudima na svetu. A i ja sam ipak JA.
Kako sam do toga došla? Ne trebaju meni skupe seanse sa zvučnim, modernim psiholozima, mada čvrsto verujem da bi i neurohirurg i psihijatar imali čime da se bave kad je reč o meni. Prosto je, to je odbrambeni mehanizam. Ubediti sebe da ste bolje, makar samo i na intelektualnom polju, da vam niko nije dorastao. Jer, onaj ko je ispod vas ne može povrediti. Da li?

 I eto još nečeg, sama sebe analiziram, nadam se da mi nije uspelo, jer ako jeste to će biti samo još jedan vetar u leđa mom veličanstvu. Biću još za*banijja nego što sam sad. Ako je to ikako moguće.
Pa srećan rođendan, gospođice Savršena. Ostanite tu gde ste, ipak niste toliko loši. :)