недеља, 02. октобар 2011.

Odrasti ili ne odrasti, pitanje je sad...


"Odrasla si, možes sama". Ne, mama, ne mogu. I neću. Porasla sam. Preko 1,75m. Mnogo je to. I različito od "odrasla".
Zašto, dok smo mlađi, želimo što pre da odrastemo? 
Zato što nismo svesni obaveza, odgovornosti, problema, tuge, izdaja, prevara i razočarenja koje taj glagol sa sobom nosi. A kada shvatimo o čemu se radi, kada iskusimo samo delić onoga što nas čeka daleko od mamine suknje, već je kasno- odrasli smo. Nažalost. Onda pokušavamo na sve načine da zaustavimo i vratimo vreme pa otuda i gomila nesrećnih ljudi koji su upravo shvatili da se protiv vremena ništa ne može.
Nije lepo biti odrastao. Nemaš na koga da svališ krivicu. Sem na sudbinu, naravno. Ona je uvek pogodna za to.
Nekažnjena ubistva, pogažen ponos, oduzeta svetinja, nepravda i sve duži red za besplatno parče hleba, teške reči i još gora dela brišu bezbižnost u detinjstvu mnoge dece. Srećom, moja je ostala sačuvana u leksikonima i spomenarima, začinjena ponekom svađom mame i tate tek da se ne opustim previše u izmišljenom svetu u kome je sve savršeno. Najveći problem tog doba bio je- da li će biti čudno ako devojčici koju sam sama nacrtala obojim kosu u zeleno. "Bože, naravno da hoće, svi znaju da devojčice imaju crnu, žutu ili braon kosu!". Hm, nije čudno. I obojim je. I u zeleno, i sa roze pramenovima, baš onako kako hoću. I baš me briga što je smešno. Ništa joj ne fali, mojih ruku delo. I to je pre bilo dovoljno da budem srećna. Probaću to i sad. Ne da bojim devojčicama kosu u zeleno, već da radim stvari onako kako hoću, ali da pazim da ne naškodim drugima. Toliko sam naučila.
Neću da odrastem. A neću više ni da rastem. Taman sam.