Volim ili život je lep

Volim.
Volim bele rade. Velike šolje za kafu. Sive mačiće. Vesele pesme.
Letnji sumrak. Zimsko jutro. Velike prozore.
Čudne ljude. Čudne ljude sa lepim frizurama i još lepšim cipelama. Volim palačinke.
Šljokice. Štok. Šareno odelo.
Fotografije. Snežne kugle. Hari Potera. Prvi sneg.
Sladoled od čokolade. Nekontrilisano brbljanje.
Kokos i malinu.
Svoju sestru. Ljude sa smeđim očima. Švedske bendove. Zeleni lak za nokte. Satove.
Ljude koji imaju mačke. Tajne signale. Mladeže.
Zaljubljene. Ljubičasto ćebe. Nekontrolisan kikot.
Zečeve. Mašne.
Stare pesme. Ljude koji pišu. Volim ljude koji vole ljude. Volim sunce na svojoj koži.
Volim gole noge. Kremu za ruke. Cimet.
Volim stare knjige. Enciklopedije. Blogove. Borbu. Igranje. Košarkašku loptu.
Stidljive ljude. Pomalo i namćore. Smotane. Male kuće.
Crnu kafu. Tamno pivo i belo vino.
Čizkejk. Trake za kosu. Karte. Pege. Zvezde.
Jastuke. Leptire. Ljuljaške. Ljude koji pevaju.

Ja sam ponoć

Sama sam na putu. Oko mene pustoš. Ja sam ponoć. Samo malo kasnim ovaj put.

Čekaš me.

Ne znaš da je tvoje čekanje ovoga puta uzalud. Ovoga puta nisi ti na redu. Večeras je beskraj na redu. Samo hodam i ne osvrćem se. Odjednom shvatam da sam bosa, nije važno... Ništa više nije važno... Hodam i dalje... Počinjem da pevam, o da sada zaista delujem kao da sam luda. Ali nije me briga. Trudim se da izbegnem mračni kutak svoje svesti, ali ipak... Osećam nešto, osećam da idem u tom pravcu, suprotnom od tebe. Nije mi važno, palim cigaretu u hodu. Vetar se poigrava mojom haljinom, osećam se slobodno. Stajem i počnjem da se okrećem u krug...

Iznova i iznova... Ja sam ponoć, ne mogu mi ništa... Udišem dim duboko, i konačno se osećam kao ja. Ja sam ponoć, slobodna sam. Nastavljam dalje, bez cilja...

Život je odjednom previše sladak, Između nas je bezdan, nema ništa, a opet.... Mrak tvog uma nikad neće izbledeti, a noć je bez ponoći teška. Navikni se. Jer,

ja sam ponoć, slobodna sam.

Another love

Bih ja, kad bi

Hajmo redom,
svi mi imamo nešto što bismo. Volim da kažem Kad bi baba imala mitraljez bila bi deda. Ništa dvosmisleno, mislim bukvalno. Bez perveznih konotacija, molim.

Ovo gore navedeno samo malo ima veze s onim o čemu zapravi želim da pišem. Sujeta. Oh ta divna ljudska osobina. A opet tako odvratna. Svi smo taoci sopstvene sujete, bez izuzetka.
U moru pisanja gluposti, pronađem sebe kako ništa drugo i ne znam da napišem. A da nije podilaženje svačijem ukusu. Iz razloga zvanog ja-znam-najbolje skloni smo odrediti određene naklonosti i težnje kao loše i odbaciti svaku mogućnost naknadnog razmatranja. Samo moje je pravo, razume se. Podsticanje liberalizma u smislu prihvatanja različitosti i ne odbacivanja društveno neprihvatljivih shvatanja (mada, ko odlučuje šta je društveno prihavtljivo, a šta nije) navodno nije nešto što se mora isticati. Jer se smatra da je u demokratskim društvima (kakva su, jelte, sva današnja društva po defiiniciji) svaka različitost i pluralizam mišljenja dozvoljen, tačnije pluralizam svega, pa i partnera. Ali sve dok je to tako, nismo li prikriveni licimeri koji vole različitost, a zapravo sve ono što se kosi sa našim shvatanjima o dobrom, lepom , prijatnom počevši od vrste muzike do stila oblačenja, osuđujemo i automatski označavamo vlasnika nama neprijatnih stavova o bilo čemu kao NE, veliko NE.

Hajde, sad reći ćete, pa tvoji izbori govore dovoljno o tebi. Naravno da je tako. Izbor uvek postoji, isto tako kao što sudbina ne postoji. (Čvrsto verovanje da je sudbina, usud, destini, kako god kome drago jedna gadna izmišljotina učvrstilo se u mom umu tokom poslednjih nekoliko godina. Šta je sudbina, opet kažem, ako ne izgovor za nesposobnost?) Svaki izbor ima svoju posledicu, a mali su ljudi koji nakon jednog lošeg izbora stoje i trpe ono što su SAMI izabrali. Iz mog iskustva, to su oni  koji su najviše pogođeni sujetom, koji ne mogu priznati sopstvenu grešku. No, kakve to veze ima sa bilo čim, kad će se uvek naći jedan pametan koji će ti prići, pružiti ti ruku i povesti te na pravi put, jer si ti dobar čovek iako ti je dugo trebalo da priznaš grešku (jer si sujetan), a on će ti pomoći. Jer on nije. Ali ipak, zna najbolje.

No, kad bi baba bila manje sujetna, pitala bi dedu da joj pozajmi malo mitraljez. Ali nije. Tako da će uvek ostati baba.

Citiram

U nedostatku inspiracije, okrećem se onima koji su je imali . Neke od sledećih citata sam sama izvadila i prepisala na papiriće gde stignem ili ukucala u mobini telefon. Tu su možda sigurniji nego na papirićima, lako ih izgubim. Neke sam ipak našla a internetu, jer očigledno, nisam pročitala dovoljno knjiga da bih ovo uradila bez tuđe pomoći.

P.S. Ništa nisam htela da postignem ovakvim redosledom citata.

Borislav Pekić, Besnilo

Priznajem: vise od svega strahujem od besmisla.

Ono sto je vazno u nasem zivotu desava se uglavnom u nasem odsustvu.

Da biste shvatili jedan jedini zivot, morate progutati ceo svet.

Niko se ne moze suociti s ovim svetom stalno otvorenih ociju.

Rabindrant Tagore, Gradinar

Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći;

 ali se ne usuđujem,strahujući da bi mogla posumnjati u njih.

Zato ih oblačim u neistinu, i govorim suprotno onome što mislim.

Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čarls Bukovski, Izabrane pesme

Čudo najkraće traje...

Bilo je kao nešto što možemo da podignemo,

držimo, gledamo i onda se smejemo zbog toga.

Bilo je duboko i svetlo i visoko.

Primaklo se tako blizu ludila.

Branko Ćopić,

Pismo Ziji Dizareviću

Umnožavaju se po svijetu crni konji i crni konjanici, noćni i dnevni vampiri, a ja sjedim nad svojm rukopisima i pričam o jednoj bašti sljezove boje, o dobrim starcima i zanesenim djecačima. Gnjuram se u dim rata i nalazim surove bojovnike: golubljeg srca. Prije nego što me odvedu, žurim da ispričam bajku o ljudima. Njeno su mi sjeme posijalu u srce još u djetinjstvu i ono bez prestanka niče, cvjeta i obnavlja se. Pržile su ga mnoge strahote kroz koje sam prolazio, ali korijen je ostajao, životvoran i neuništiv, i pod sunce ponovo isturao svoju nejačku zelenu klicu, svoj barjak. Ruši se na njega oklop tenkova, a štitio ga i sačuvao prijateljski povijen ljudski dlan.

Dani crvenog sljeza, Potopljeno detinjstvo

‎Pod tom smirenom razlivenom vodom ćutalo je njegovo djetinjstvo sa svim svojim tajnama, nestašlucima i neponovljivim čarima. Ćutalo je u dobro čuvanoj rodnoj kolijevci zavičaja, kroz koji više neće mesti glasne oluje, rušilački vjetrovi, niti će ga prekrajati i mijenjati ravnodušni starci. Potopljen kao i svaka prošlost, zavičaj će živjeti svojim životom nijeme sjenke i za vedra, sunčana dana, on će se vjerovatno čak i nazirati u bistroj, mirnoj vodi jezera…

Branislav Nušić, Svet,

Toma: E pa, dobro! Dakle, opet će svet kazati... opet se mora sa svetom! Hodi, hodi, svete... Udji, udji u skrovište moje sreće; udji, upravljaj, naredjuj, čeprkaj, razrivaj! Dodji, dodji, svete! Evo ima jedna kuća, u kojoj se srećno i mirno živi; ostavi, svete, svoje brige, pa dodji! Tudjom je kućom lakše upravljati no svojom, tudju je brigu lakše brinuti no svoju; dodji, naredjuj, rasporedjuj, upravljaj...

Đakomo Kazanova, Dvoboj

Istinski prijatelj ne ume da uradi ništa drugo osim da potpuno udovolji svome prijatelju, i smatra da je ružno sve ono što bi se nekome drugom učinilo da je bolje učiniti drugačije. Istinski prijatelj je veličanstven u stvarima u kojima korist ili slava ne dozvoljavaju da se govori otvoreno. Sasvim je lako objasniti mu i staviti do znanja ono što čovek ne želi da mu pokaže, ni da mu kaže, a on se zbog te uzdržanosti ne vredja, niti se manje usrdno trudi nego što bi se trudio da je njegov prijatelj bio potpuno otvoren i pouzdao se u njegovu diskreciju. Istinski prijatelj, ukratko, ne može biti zadovoljan sobom ukoliko ne zadovolji onoga za koga treba nešto da uradi, i nema od toga druge koristi osim koristi prijatelja zbog kojeg sve to čini.

Jovan Dučić, Jutra sa Leutara

Samo udubljivanjem u svoju ličnost, čovek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe naš urodjeni mračni strah od života. Što čovek duže vremena živi u društvu, on sve više živi u strahu; i osamiti se, to znači u mnogom pogledu, lečiti se od straha. Usamljen čovek je jedini čovek oslobodjen. I samoća je jedino mesto gde se ne strahuje.

Momo Kapor, Una

Je li to sve što ostaje posle ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje?
Telefonski broj koji lagano bledi u pamćenju?
Čaše sa ugraviranim monogramima, ukradene u “Esplanadi”.
Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u te dve čaše i da crte budu na istoj visini.
Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod znaka “?” i začudjen pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.
Posle ljubavi ostaje rečenica: “Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…” I: – “Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona”.
I neki brojevi hotelskih soba u kojima smo spavali, ostaju posle ljubavi.
...
Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikog u blizini. Fotografije snimljene u automatu; taksisti koji nas nikada nisu voleli (“Hvala što ne pušite!” – a pušili smo), i cvećarke koje jesu.
Posle ljubavi ostaje povredjena sujeta.
Metalni ukus promašenosti na usnama.
Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.
Posle ljubavi ne ostaje ništa.

Miloš Crnjanski, Roman o Londonu

Nekad su se u staroj, obesnoj, Engleskoj, ljudi delili po flašama koje ispijaju, redovno, svakog dana. Zvali su se: jednoflaša, dvoflaša, troflaša.

Pitam se, po ovom principu, kako bi se danas zvali.


A ima i ovoga :)

Srpski ratnik

Šta se dešava sa svetom? U kom pravcu idemo?

Šta se desilo sa ljudskošću? Pitam ja vas. Vas koji živite u svom fazonu, vas koji mrzite. Mrzite bilo šta na svetu. Način života, stil oblačenja, izbor muzike. Osobu. Osobu koju i ne poznajete. Koja vam smeta samo zato što je  pa, živa. Skrivate se iza primitizma, lažnog patriotizma, samoproklamovane više vizije života, u kome nije okej čitati knjige, nije normalno biti pacifista, nije normalno biti normalan.

Važan je go mišić. Knjige služe za potpalu. Ljudi da se tuku.

Otkad fejsbuk služi za opravdavanje. Svi ste vi pametni, najpametniji, a policija je glupa. Ma da li je? IQ visok ,srce veliko i ljubav za brata. Pa čik stani mi na crtu. Zdrav život plus neki vitamin.

Hej Srbijo. Jadni su tvoji stubovi. Mladi, nabildovani momci, puni besa na šta? Na sistem? Na pedere, mamine uštirkane sinove, na kurve? Mrzite ceo svet, a nemate pojma šta ta reč znači.

Pitam ja vas, da li imate razloga za mržnju?

Ne postoji NIJEDAN razlog za mržnju. Kako ćete sebe opravdati?

Tučete nedužne zbog toga što su vas čuknuli u prolazu, devojku jer je pogledala drugog, isfeminiziranog nedužnog dečka sa naočarima. Vatreni ste navijači, a nemate pojma šta je sport. Pišete memoare u kojima navodite ko sve  ima, a ko nema muda, koga ste sve razblili, ko je brat, a ko nije. Krimi rad. Jako ste bitni i važni, omaklo se, tukli ste i zaneli se, pa ste ubili nekog. Nije do vas, desilo se...

Zatvor nije mesto za vas. Psihijatrijska bolnica jeste.

(Samo)Analiza

Dođeš do jednog mesta u životu. Kako tako, ali ipak stigneš. I šta onda? Šta ako ti se ne svidi cilj? Ako se ne svidiš sam sebi, osoba u koju si izrastao? A to je arogantno, tvrdoglavo, bezdušno, nezahvalno, brbljivo stvorenje, koje ne može da čuva tajnu. A kome prijatelji veruju. Kako sad reći svim tim ljudima da veliki deo onoga što su mi za dvadeset godina rekli, u poverenju, samo meni, nije ostalo samo kod mene? Pravo pitanje je, da li su bili svesni da ne umem da zadržim ništa za sebe? Ako jesu, onda im puno hvala jer me u tom slučaju ipak vole, pa laskaju mom egu tako što me ubeđuju da i dalje veruju da su njihove tajne sigurne kod mene. U mom zbrkanom mozgu. Koji ničemu ne posvećuje dovoljno pažnje, kao da bih ja to htela. Rekla bih da sam i sebična, ali u moju odbranu- ništa ne zadržavam za sebe, pa me to valjda čini manje sebičnom. Ali ne volim da delim. Ne, nikako. Samo pamet okolo, i to onima za koje procenim da im fali. A to su, već dugi niz godina, svi oko mene.
Mada, postoje neke stvari o kojima ne pričam. Pored onoga kako je težak teret pameti i savršenosti. Haha. Ponovo to radim. Verujem ljudima. Verujem da će sami znati kako da se ophode prema meni, čak i kada ja sama ne znam kako. Ne kažem uvek ono što mislim. Verujem da će ljudi znati kako se osećam. Ne kažem da sam tužna. Mislim se, primetiće. Nekad i kažem, ali ne kad je stvarno bitno. Pa se naljutim (ali ni to ne pokažem) što niko nije primetio. Kad mi dođe dan da želim nešto drugo. Kad mislim da sam juče bila srećnija  nego što ću biti sutra. Srećom, to me brzo prođe. Kako i da ne prođe, kad sam okružena divnim, divnim i divnijim ljudima na svetu. A i ja sam ipak JA.
Kako sam do toga došla? Ne trebaju meni skupe seanse sa zvučnim, modernim psiholozima, mada čvrsto verujem da bi i neurohirurg i psihijatar imali čime da se bave kad je reč o meni. Prosto je, to je odbrambeni mehanizam. Ubediti sebe da ste bolje, makar samo i na intelektualnom polju, da vam niko nije dorastao. Jer, onaj ko je ispod vas ne može povrediti. Da li?

 I eto još nečeg, sama sebe analiziram, nadam se da mi nije uspelo, jer ako jeste to će biti samo još jedan vetar u leđa mom veličanstvu. Biću još za*banijja nego što sam sad. Ako je to ikako moguće.
Pa srećan rođendan, gospođice Savršena. Ostanite tu gde ste, ipak niste toliko loši. :)

Fuj, ljubavne priče, romani i ostale gluposti

Nisam znala šta se mi se događa. Stezalo me nešto u grudima, nisam mogla da udahnem vazduh. Polusvesna, u glavi sam se prisećala tekstova u kojima su iznosili statističke podatke o tome koja je starosna grupa najugroženija po pitanju infarkta. Ni u jednom od silnih tekstova koje sam listala kroz sećanje nije pisalo da su to dvadesetogodišnjaci. Heej, pa ja čak i nemam punih dvadeset godina, nemam holesterol, nemam salo oko srca i 9 godina sam se bavila sportom. čak i medicinski nepismenjak bi zaključio da nisam u rizičnoj grupi. Pa šta mi se dešava??? Skinula sam odeću,  misleći da će pomoći, možda me steže, ali neee, postajalo je gore. A onda, dok sam udisala poslednji vazduh i u mislima se pozdravlja sa dragim osoboma, setila sam se. Morala sam da ga vidim. Nakon te veličanstvene spoznaje osetila sam da mi je malo lakše. Još uvek nisam mogla u potpunosti da dišem ali nestala je bela svetlost iz mog vidokruga koja me do malopre mamila.
I šta sad? Znam uzrok "infarkta" tj. praavog srčanog udara. Najpravijeg. Onog zbog kojeg ti se ruke tresu, sve radiš naopako i možda dobiješ temperaturu. Satima "kuvaš" kafu na isključenom šporetu, s vremena na vreme duboko udahneš samo da osetiš kako ti srce lupa još jače, ako je to ikako moguće. Zaboraviš da pričaš iako ti je u DNK zapisano da ne sklapaš usta ni dok spavaš. I gde smo sad? Alo alo. Pameti, Ćiaooo. Vidimo se. Nekad.

Pročitala sam dovoljno ljubavnih gluposti da bih i sama znala da napisem nešto slično. Ko će to da oceni? Ko će da kaže da li sam dovoljno dobro zamazala oči ogorčenim ženama (i muškarcima, ali oni teško priznaju da čitaju)? Da li ste poverovali u bajku? Možda je trebalo da ubacim neku suzu, a? Ili drhtaj kad se slučajno dotaknemo?? To nikad ne izostaje. Ali, da li toga stvarno ima? Te nepredvidljive, nagle, brišesveispredsebe ljubavi? Možda bi to trebalo registrovati kao bolest jer su, barem sam tako shvatila iz priča, simptomi manje-više isti kod svih? Pa možda se i nađe neki lek, ako neko nekad bude hteo da izleči. I, da ljubavne pesme. Piće i tablete. I na sve to, spratovi i stanovi. Ništa lepše.

Neki prošli život

Srela sam staru drugaricu. Jedva sam je prepoznala. Dugo se nismo videle, ni čule. Da budem iskrena i sama sam je malo izbegavala, jer mi je nekako uvek svojim teškim priznanjima o još težem životu kvarila raspoloženje. A sad... Čak ni na svoju senku ne liči, verujem da i samu sebe teško prepozna u ogledalu. Toliko je tužna.
"Ništa više nije kao pre. Nekada smo bili srećni. Porodica i prijatelji, ih pa šta će ti više... Redovna okupljanja- mamina, tatina familija, porodični prijatelji, komšije- uvek je bilo nekog kod nas ili smo mi išli negde. Ako se ide tatinoj familiji, u povratku se obavezno svrati i kod maminih. Šta je tad predstavljao koji sat vožnje više? Kao da smo imali sve vreme ovog sveta. Nigde nismo žurili i svuda smo stizali. Nismo imali puno, ali smo imali dovoljno. Dovoljno za sreću. Bez zahteva za skupe cipele i putovanja, specijalne preparate i masaže. Mi smo imale igračke, dve pune kutije kockica i preeeviše barbika, medvedića, zečića, kučića i ostalih -ića.Skoro uvek jeli smo zajedno, onako porodično. A nedelja... Najlepši dan. Svi pričaju kako ne vole nedelju, ali ja je nekako i dalje volim. Ostala je mi u divnom sećanju, svakosedmični praznik. Mama i tata ustajali su kasnije, a tata je za promenu taj dan kuvao kafu mami i nekad joj donosio u krevet. Doručak bi nam takođe on zbrdazdolisao, ali nismo se nikad žalile. Sreća, mama kuva ručak. A ona bi se smejala i pričala kako će jednom svaki dan biti nedelja, pa ćemo tad biti neprestano zajedno. I radićemo šta god hoćemo.
Praznike, krsnu slavu, Božić i da ne spominjem. Mislim da se niko nije radovao Božiću kao ja. Pijukanje ispod babinog velikog stola, svečani doručak i osmeh na svakom licu.
A sad. Ni mrva od toga kao da nije ostala. Ja se još nekako i smejem, a ostali prave čudne grimase, čisto iz kulture. Ne živi se, preživljava se. Teško. To me najviše i boli. Ja ću se nekako, nadam se kroz životi izvući. Nikada neću prestati da se nadam sreći. A oni su valjda svesni da su iskusili sreću, pa sad pod stare dane i ne pomišljaju na nju. Imali su je, a sad ništa. Dan za danom prolazi, i svaki je isti. Boli me, shvati, da ih gledam kako se muče, izgubljeni u raspršenoj ljubavi, oštećenoj porodici, opterećeni bolesnim kičmama. Ne mogu da im pomognem. Moj mladalački optimizam nije dovoljan. Svi moji pokušaji da ih pojedinačno izvučem iz melanholije u koju su zapali, završe se tužnim pogledom i prećutnim izgovorom - 'mala si ti još, ne znaš šta je Život'. Odustanem svaki put, i kažem sebi- biće bolje, samo treba da se nadam i da verujem. A kako?"

Ostajem zapanjena pred takvom ispovešću. Odlazim, pod izgovorom da imam obaveze, čekaju me, kasnim. Ne želim da razmišljam o tome. Smeta mi. Narušava moj virtuelni svet gde je sve baš onako lepo kako ja želim. Kad zamaknem za ćošak još više ubrzavam korak i brišem susret. Ne treba mi to, sebična sam i verovaću da je sve super i da će biti još bolje. Svi smo srećni i ništa nam ne fali. Da li?

Sredovečna gospoda, klinci i mi (?)

Subota. Opet podrazumevani izlazak u grad. Više se i ne proverava, zna se da se ide negde. Čini se da se ništa ne menja. Samo ovaj put nešto drugačija ekipa na uobičajenim mestima. Iako su ljudi isti, sada su dobili nove etikete- klinci, matorci. U vezi s tim, nameće se pitanje: a koji smo mi? 
Na novom "in" mestu, koje smo posetile tek da nešto malo promenimo prosek godina 13,5. A u kasne noćne sate, oko 2h. Najvećem delu moje generacije sa 13, 5 godina izlasci su bili šetnja u parkić i sa obavezno ograničenim vremenom. Ali hajde, vremena se menjaju, deca brze sazrevaju, kasnije izlaze u grad ali zato ostaju do jutra. Muzika- sve najnovije pesme, hit do hita. Lapsusi, da ih tako nazovem.

A na drugom mestu obrnuto. Gospoda u cvetu starosti, jednom nogom u penziji. Naleti i poneko malo mlađi, sazreo pre vremena.
Čudna situacija baš te poslednje subote- za šankom u kafani mojih pet drugarica i ja. A pored nas za stolom 6 doteranih, verovatno specijalno za to veče isfriziranih gospođica starijh od 30. Da, gospođica. Nerado priznajem- zagledale smo u ruke i nijedna nema burmu. Da li su to namreno uradile da bi delovale mlađe i možda ulovile neku piletinu, to ne znam. Ne, nemam ja ništa protiv njih, Stvarno, čak su mi i jako slatke, vesele se uz stare večne hitove i tad su naglasnije. Verovatne jer se sećaju kad su te pesme izdate, mlade Zorice i Vesne. Ali zato se uz nove hitove slikaju jer ih prvi put čuju, pa čisto da ne stoje tako zaludne, Ništa bez slika. Tu su da posvedoče kako su još mlade i kako njihovo vreme nije prošlo. Dižu se čaše, nazdravlja se u ime starih neprežaljenih ljubavi i naručuje se još vina. Hmmm,  da li ćemo i mi tako završiti, neudate, vesele, pomalo pijane, jedna na drugu cigaretu do zore jedne subote svake prestupne godine? Naaadam se da ne.

Nigde nismo pristali. Ali čim ja govorim o "mom vremenu", i "mojoj generaciji" tu več miriše na matore pesme, loše frizure i pohod na piletinu. Srećom, dijetalna je, jer sam negde pročitala da se kilogrami teže skidaju s godinama.

SREĆA ili tome slično

Koliko je potrebno za sreću?
Prijatelj(i), kafica i (poneka) cigara. Sreća je u malim stvarima. Bla, bla, bla. A da li je? I da li uopšte možemo govoriti o "sreći" kao pojmu sa određenim značenjem, i o tome koliko je dovoljno za sreću?
Ne.
Pa  i ako uzmemo da je sreća  malim stvarima - pogledu, dodiru, osmehu ili lepoj reči, zašto onda takve stvari zovemo "malim"? Zar to nisu onda velike, najveće stvari? Jezik je čudo.
Biće da smo svi mi foliranti koji zapravo pričaju gluposti poput "skroman sam, ne treba mi puno...". Bla, bla, bla. A zapravo želimo lance, katance, avione (poneko) i kamione. Zašto nismo iskreni (prema sebi i drugima) ?
Priznajmo lepo - svi do jednog smo pohlepni.
Sreću ili imaš ili nemaš. Ako nemaš, onda je tražiš u sitnicama ili u sebi. Ne, nije to nečiji izbor, jednostavno smo primorani na to.
Možda, cela ta priča sa krizom i nije tako loša- u nedostatku sreće ljudi se okreću prijateljima, muzici, pisanju ili (nedajbože) alkoholu i ostalim porocima. Sve u svemu, ljudi postaju bolji i sebi i drugima.
(Možda) Ne bi bilo loše da ova kriza potraje. Da vidimo i to.

Njeno veličanstvo REČ...

-Lagao si!
-Ja sam pisac, široko shvatam istinu...


   U skladu sa nadolazećim ispitom (književnost) počinjem da razmišljam o tim velikim ljudima- otmeno nazvano književnicima, a narodski- piscima. A to (razmišljanje) je, morate priznati, dosta lakše nego učenje teorije o književnosti i čitanja suvoparne "Prirode kritike" Svetozara Petrovića (sve pohvale čoveku).
Šta je književnost? Sloboda.


Sloboda da napišeš za nešto što jeste da nije, i za ono što nije da jeste. Sloboda da na papiru izraziš želje, strahove, nade, sve, ama baš sve što ti padne na pamet (čega se dosetiš u trenucima namerno izazvane dokolice- situacija u kojoj i kad imaš "šta pametno" da radiš ti odlučiš da ti je dosadno i da nemaš "šta pametno" da radiš). Sloboda da napisano shvatiš kako ti želiš, a ne kako su ti rekli.
Papir je moj najbolji prijatelj. Molim ostale prijatelje da se ne naljute. I njih volim, samo, oni znaju da ukažu na greške a to svojeglavim i egocentričnim ljudima baš i ne prija. Papir ćuti. A poslednjih godina i Word dokument- ćuti (mada sam ja uvek za papir). I upija. I reči, i suze.. (poslednje nije preporučljivo puštati u blizini tastature- " hoće izbije kuršus").
Ah te reči...
Šta je reč? - Skup slova koji imaju značenje, bla, bla...
Najopasnije oružje na svetu. Da, jeste. Šta je jedan metak ili oštrica mača naspram teške reči? Rane izazvane (hladnim ili vatrenim) oružjem vremenom zarastu (ili ne, ali to onda nije toliko bitno pogođenoj osobi jer je- mrtva), a samo jedna reč ostavlja toliki trag da ožiljak ostaje zauvek, nije uvek vidljiv ali je uvek tu, blizu srca.
Preterujem, reći ćete. Kako za koga. 

Bitke se vode rečima (vojnici se ne bi složili, ali su oni nešto posebno, o njima drugi put). U najtežim trenucima, reči su te koje nas teraju dalje, a ne neki darovi ili tome slično. Sve počinje i završava se rečju. Lepom- gradite život, ispisujete sudbinu, sa osmehom prolazite kroz život. A ružnom? Uništite tuđi (život).
Kad odrastem biću pisac, tako da mogu da promenim neke stvari. Bar na papiru...

"PEOPLE ARE FRAGILE THINGS, you should know by now.."

Be careful what you put them through...

Dočeka me sa širokim osmehom i odmah mi popravi dan. Kako joj uspeva? Pored svih problema, osmeh na licu, uvek srećna i raspoložena. Jednom sam je pitala odakle joj tolika energija i gde čupa sve te razoge za sreću kad je, budimo realni, sve naopačke i ništa nije kako treba. Pogledala me kao da sam luda i razvukla usne u osmeh, namignula i rekla: "Lep dan danas, nikad ne znaš šta te čeka na kraju dana". Znam, sve što i na početku. Ali nisam joj to rekla, nekako mi bilo žao da upadam u raspravu o životu sa njom. Uvek izgubim.
Skuvala je kafu i sela. Pita šta ima novo. Kao i uvek- sve po starom- problemi, loši ljudi... A kod nje?? Ostavio je dečko, posle dve godine, eeeej dve godine!! I to mi tek onako provuče kroz priču, kao da to nije bitno. Pogledam je i pitam šta će sad.
"Kako šta ću, nastavljam dalje, naravno. On je čovek mog života, i samo zato postojim na svetu- da ga volim".
Ovaj put kez.
Sad sam se već zabrinula, nije normalna, da priča tako o njemu i raskidu, i pri tom da se kezi. Ne, jednostavno nije. Ridanje je primerenije.
Pročita moje misli i nastavi dalje, naravno sa osmehom.
"Ne gledaj me tako, ne razumeš". Naravno da ne razumem. "Znaš, nije sve u tome da budeš sa tom osobom. Okej, većinu vremena jeste, ali postoji i onaj mali deo tebe koji je srećan samo zato što on postoji. Ne mora da bude tu, sama ta činjenica o njegovom postojanju uopšte, čini život mnooogo lepšim. Razumeš? Kao da je na jednoj strani sve ružno na svetu, a na drugoj strani on, preteći da preokrene situaciju u svoju korist".
Divno je to sve, ali šta ti imaš od toga? Kako možeš toliiko da voliš?
"Kako ti ne možeš? Zato smo stvoreni".

Čuvaj ljude koje voliš.

Odrasti ili ne odrasti, pitanje je sad...

"Odrasla si, možes sama". Ne, mama, ne mogu. I neću. Porasla sam. Preko 1,75m. Mnogo je to. I različito od "odrasla".
Zašto, dok smo mlađi, želimo što pre da odrastemo? 
Zato što nismo svesni obaveza, odgovornosti, problema, tuge, izdaja, prevara i razočarenja koje taj glagol sa sobom nosi. A kada shvatimo o čemu se radi, kada iskusimo samo delić onoga što nas čeka daleko od mamine suknje, već je kasno- odrasli smo. Nažalost. Onda pokušavamo na sve načine da zaustavimo i vratimo vreme pa otuda i gomila nesrećnih ljudi koji su upravo shvatili da se protiv vremena ništa ne može.
Nije lepo biti odrastao. Nemaš na koga da svališ krivicu. Sem na sudbinu, naravno. Ona je uvek pogodna za to.
Nekažnjena ubistva, pogažen ponos, oduzeta svetinja, nepravda i sve duži red za besplatno parče hleba, teške reči i još gora dela brišu bezbižnost u detinjstvu mnoge dece. Srećom, moja je ostala sačuvana u leksikonima i spomenarima, začinjena ponekom svađom mame i tate tek da se ne opustim previše u izmišljenom svetu u kome je sve savršeno. Najveći problem tog doba bio je- da li će biti čudno ako devojčici koju sam sama nacrtala obojim kosu u zeleno. "Bože, naravno da hoće, svi znaju da devojčice imaju crnu, žutu ili braon kosu!". Hm, nije čudno. I obojim je. I u zeleno, i sa roze pramenovima, baš onako kako hoću. I baš me briga što je smešno. Ništa joj ne fali, mojih ruku delo. I to je pre bilo dovoljno da budem srećna. Probaću to i sad. Ne da bojim devojčicama kosu u zeleno, već da radim stvari onako kako hoću, ali da pazim da ne naškodim drugima. Toliko sam naučila.
Neću da odrastem. A neću više ni da rastem. Taman sam.

Realnost- surova borba ili ružičasta izmaglica?

SRBIJA je strašna država, a narod je po mnogo čemu specifičan. U poslednje vreme se čini da sve one stvari, koje su naše bake i prabake pokušavale da uguše u nama, moderan svet ohrabruje i ceni- materijalizam, aroganciju i nedostatak poštovanja. Neke stvari se ne menjaju, ali zato je na neke druge vrlo lako uticati.

Srbi nikada nisu dovoljno lepi, ali su zato pametniji od drugih. Pamet i umeće u krevetu kod Srba se nikada ne dovode u pitanje- uvek smo iznad proseka, ali dovoljno galantni i požrtvovani da damo savete svima kojima je to potrebno uz neizbežan pogled sa visine.

Zapadnjačka izopačenost pružila je pipke i do Srbije, uprkos razdaljini od 9, 10 godina koliko je po poslednjim procenama analitičara i još nekih stručnjaka potrebno Srbiji da uđe u EU. Ponekad pomislim da je izolacija možda bolje rešenje, tada bi bile sačuvane naše tako divne osobenosti, koje se sada mogu naći na marginama srpskog naroda poput plemenitosti, poštenja, skromnosti itd. Nestali su vitezovi, džentlmeni, junaci i ustupili mesto kukavicama, tvrdicama i bednim, spolja savršenim- iznutra trulim nakazama. 

Naravno, u svakom žitu ima kukolja, ali današnja situacija je takva da je primerenije reći "par zrna žita u kukolju". Obraz- đon. Svejedno da li đon srpskih opanaka ili najnovijih Gučijevih cipelica- obrazi se podjednako kaljaju i na neasfaltiranoj srpskoj džadi i na vrelom asfaltu svetskih metropola.

Zaključak: vratite ponos, moral srednjeg veka u moderan kompjuterizovan svet onoliko koliko je potrebno ljudima da se sete ko su i da prežive ono što nas tišti, a što je Meša Selimović savršeno prepoznao kao život: "nestašica, skupoća, strah, velike i male nepravde, prazna obećanja, puste godine, iznevjerene želje, suviše česte noći, rane starosti, male ljubavi, velike mržnje, nesigurnosti, poniženja, sav onaj jad što se zove život".